Samo troškovi zaštite životne sredine pre pristupa Evropskoj uniji koštaće Srbiju osam do 15 milijardi evra, a postoje i drugi troškovi izraženi u milijardama, zaključak je Okruglog stola pod nazivom „Troškovi i ekonomski efekti procesa pridruživanja i pristupanja Srbije EU i ekonomski efekti nakon punopravnog članstva“, koji je održan u subotu 29. oktobra u sklopu Međunarodne naučne konferencije „Zapošljavanje, obrazovanje i preduzetništvo“.
Profesor dr Milan Beslać sa Visoke škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, koja je i organizator ove međunarodne konferencije, rekao je da je priključenje EU Bugarsku koštalo 50 milijardi evra.
- Koliko će to nas da košta? Samo ekološka priprema će Srbiju koštati osam milijardi evra. A koliko je to ukupno? Možda to nije 50 milijardi kao Bugarsku, ali da li je 20 milijardi? Odakle te pare? Koji će biti nivo zaduživanja? – upitao je Beslać.
Profesor dr Dušan Janjić, ekonomista i politički analitičar, konstatovao je da Srbija nema strategiju razvoja.
- Troškove i ekonomske efekte Srbija nikad nije htela da izračuna. Ne može se ići na pregovore bez strategije razvoja, a to podrazumeva i troškove – istakao je Janjić.
Profesor dr Miladin Ševarlić sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, skrenuo je pažnju da mi ne dajemo naše pare, već „kredite koje smo uzeli od njih i koje moramo da im vraćamo“.
- Potrebno je uložiti 10 milijardi evra u poljoprivredu, a tu računam i vodoprivredu, i 15 milijardi u zaštitu životne sredine – kazao je Ševarlić, dodavši da može i jeftinije, ali je potrebno unaprediti proizvodnju organske hrane.
On je rekao da smo propustili da iskoristimo to što je kod nas zabranjen uvoz GMO proizvoda, i što smo kao mala zemlja deseti izvoznik ne-GMO kukuruza u svetu, i drugi u Evropi u izvozu ne-GMO soje.
Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, rekao je da je cena priključenja EU visoka.
- Možda ne bi bila za Norvešku. Ona bi sa lakoćom mogla da plati sve obaveze priključenja. Ali naša privreda nije na tom nivou. Nisam siguran u način na koji stupamo u EU i šta ćemo ekonomski da dobijemo. Ne verujem da će biti dovoljno osam milijardi za ekologiju. Ne, to je bar 15 milijardi – rekao je Atanacković.
On je upozorio da je problem u Srbiji i što se iz godine u godinu povećavaju troškovi davanja državi, što opterećuje privredu i obeshrabruje privrednike.
- Izračunali smo da postoji više od 500 parafiskalnih nameta. Kako kojoj opštini zatrebaju pare, oni izmisle neke nove poreze. Koliko tu samo mašte ima. Do profita ne možemo doći, jer je privredniku svejedno da li ćete mu uzeti novac na ovaj ili onaj način.
Predsednik Društva ekonomista Beograda prof. dr Gojko Rikalović rekao je da u razvoju zaostajemo za zemljama Evrope 60 godina u proseku, a za Norveškom čak 111 godina.
- Nama ne treba visoka stopa rasta, jer rast ima svoju cenu i troškove. Ništa nije besplatno. Mi možemo da imamo i 7% godišnji rast, ali to nije dobro, jer ćemo kasnije imati pad. Ne treba nam povremeni rast, već održiv rast – zaključio je Rikalović, a profesor Beslać dodao da je dva odsto rasta ove, i dva odsto naredne godine nije isto, jer nije ista osnovica. On se složio da nam ne treba veliki rast, već kontinuiran.
Profesor dr Radmila Grozdanić sa Visoke škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, upozorila je da postoje ozbiljna pitanja sa aspekta stranih investitora.
- Deo evropskih standarda je vrlo obavezujući. U železari Smederevo nakon ulaska Kineza imamo problem dokazivanja srpskog čelika. Odnosno da li sirovine dolaze iz Kine, gde imamo i problem radnog angažovanja dece. Jura je takođe u problemu. Jeste da su oni negirali postojanje pelena za radnike i druge navode, ali evropski standardi podrazumevaju humane odnose. To je autonomna investicija sa autonomnim izvozom, ali kad bude trebalo da se izvozi u Evropu, biće problema – istakla je ona.
